Čovek koji gleda

Home Subotica Οικονομία Cultura Society Vox populi Képtár Archive Contact

06.09.2010

Legeurópaibbnak lenni

Németh János

Tíz éve ítéli oda az elismerést egy belgrádi külvárosban bejegyzett civil szervezet. Eddig csupán demokraták, illetve európai mércékkel mérve is demokratikus elveket valló politikusokat tüntettek ki ezzel az elismeréssel. Legeurópaibb lett így elsőként dr. Zoran Đinđić, majd később Desimir Tošić, dr. Dragoljub Mićunović és mások is. Figyelemmel kísértem, persze, a díj odaítélése körüli ceremóniákat, a kommentárokat, hiszen ebben az országban minden apróságra, így a részletekre is oda kell figyelni. Elvégre az ördög éppen azokban a bizonyos részletekben rejtőzködik. Nem beszélve arról, hogy itt minden, de mindennek az ellenkezője is megtörténhet. Az ezzel kapcsolatos esélyek teljesen ...

Belföld | Magyar Szó Magyar Szó Agyonszúrta a fiát Büszkeség-napi felvonulás október tizedikén Vádat emeltek Katarina Rebrača ellen Az első hivatalos dokumentum Draža Mihailović kivégzéséről Elköltöztek onnan, mégis visszajárnak Szabadka | Magyar Szó Magyar Szó Megújul az idegenforgalmi iroda Fenyegető szemetesláda Támogatás az Al Packnak Megtelt a hal Ingyenes belépés a termálfürdőbe Danas dnevne novine: Srbija Danas dnevne novine; vesti za 06/09/2010. Neće novog nastavnika Počela da radi obnovljena škola „Svetozar Marković“ Završeno „Pirotsko kulturno leto - Uzlet(o) 2010“ Zagađenje Đetinje i novi načelnik Izgrađen još jedan tanker za Holanđane Predstavljanje „Digitalne škole“ Subotica počinje opremanje dve industrijske zone Gladnih dvostruko više nego obroka Memorijal „Radu Flora“ Letnji univerzitet Saveta Evrope u Ečki

Čovek koji gleda

Interview

Boško Krstić

Možda je najvažnija stvar na ovom svetu da shvatimo šta smo i gde smo. Da bismo to koliko-toliko otkrili, potrebni su nam neki znaci: drvo u polju, zvezda na nebu, knjiga, slika, muzika... A tek onda nam se otkriva hiljada novih pitanja! Vreme i život! Sve je, kažu, u nekoj vezi: negde je pala samo kap a na sasvim drugom kraju sveta poplava se sručila na grad. Kako sve to razumeti?

Malo je ljudi koji kao Bela Duranci tako pažljivo osluškuju zvukove tih kapi u našim životima, prepoznaje poplave koje su one pokrenule, otkriva tajne povezanosti naizgled sasvim nespojivih stvari, skuplja vreme u samo jedan, naš trenutak, vraća u oči nestale slike, podseća na zaboravljene misli, dela i duše predaka, na ljudske sreće i nesreće, i pomaže nam svima da razumemo vreme i svet oko sebe.

Pusti su gradovi bez ljudi kao što je Bela Duranci: previđaju ponekad svoje najveće dragocenosti (kao što je i Subotica do Durancija godinama bila slepa za sopstveno blago secesije), ništa ne primećuju a što i primete zaboravljaju, pogrešno sude, nanose nepravde a nemaju koga da ih ispravi. Duranci kao leptirove hvata dane u svoje mreže znanja, misli, sećanja i osećanja, pa tek kada kao vetar prohuje tom njegovom harfom-kriterijumom zatrepere pravim zvukom i zasijaju pravom bojom.

Duranci našim danima pomaže da svanu.

Dragi Bela, evo nekoliko pitanja na koja ne moraš da odgovoriš, a možeš da odgovoriš na neka koja nisu postavljena. A postoji i ona mogućnost koju je patentirao jedan naš političar: „Ne slažem se s vašim pitanjem." Ako baš negde zapne, onda ćemo stvar okrenuti: ti postavljaj pitanja a ja ću da odgovaram. Jer neko mora da odgovara, to obojica znamo. Ipak, da pokušamo da se prisetimo stvari koje su te bolele, ili kojima si se radovao dok je većinu bolelo za bilo šta. Jasno, kada ovaj posao privedemo kraju, zajednički ćemo odvagati šta smo i kako smo rekli, ne trudeći se baš previše da se svi s nama slože, kao što se ni mi ne slažemo s mnogima.

** Svaki grad ima neku svoju „logiku": zašto je i kako nastao, zašto je baš takve „naravi", ima svoje vrline i mane, nečim se hvali a nešto krije. Ali u nekim trenucima, kao i ljudi, pokazuje svoju pravu ćud. Kakva je Subotica?

Svaki je grad i stariji i mlađi od svojih žitelja: stariji svojom prošlošću, a u isti mah - ambicijama mlađi!

Subotica se pojavila u pisanoj istoriji - kletvom - „svako ima pravo ubiti..." zna se koga, zlosrećnog Avgustina („... furem Agustinum dictum de Zabatka jobagionem...") 7. maja 1391. godine. Tada, „njegovom zaslugom", prvi se put pominje Subotica u pisanom dokumentu. To je, rekao bih, nezaobilazni i prvi, nadasve subotički zaslužnik koga smo zaboravili.

Dva datuma smatram kapitalnim. Dva jedanaesta septembra !

Prvi, 11. septembar 1697. (Senćanska bitka) i krvavi sukob na Tisi. Vraćajući se posle pobede trupe Eugena Savojskog taboruju kraj jezera Palić! Dok se ratnici odmaraju, trupni kartograf osmatra i po zadatku skicira odmorište pokraj močvare (jezera ) sa razmeštajem trupa na obali. U daljini će nacrtati grad, ovekovečiti naselje pokraj koga će zapisati - Sabatska. Bila je to prva veduta Subotice, „lice" naselja ostavljeno za budućnost nama, jasno uočenih karakterističnih građevina. Skicu će kasnije u Beču kartograf naslikati akvarelom. Vide se moćni volumeni kule, oko nje kuće sa dvoslivnim krovovima, bašte i oranice. Naravno i crkva, nesumnjivo ona u kojoj je plebanoš ubogi Lukač, koga (1496. ili 1497.) obaveštava moćni kaločki nadbiskup Peter Varadi po predmetu „interdictuma" zbog neplaćenog crkvenog poreza. To je potvrda da crkva postoji, na veduti je predstavljena baš tamo gde se nalazi pravoslavni hram danas, o kojem (piše Ivanji): vremešni Srbi, svojedobno govore kao o „maloj kapeli sa daščanim, plavo ofarbanim stropom".

To je neosporno istorijsko jezgro naselja! Crkva na veduti je, očevidno, građena u stilu romanskom, kao seoska crkva, verovatno u četrnaestom veku, možda tokom petnestog.

Danas, istorijski orijentir, crkvu na mestu prvobitne, zakriljuje gromada nedavno izgrađenog hotela, koja je mogla bilo gde biti funkcionalna takva kakva jeste, ali nikako u istorijskom jezgru!

Ovako je postala pokazatelj odnosa grada prema sopstvenoj prošlosti. Besmislen ali večan.

Drugog 11. septembra, 1869, u subotičku železničku stanicu ušao je iz Segedina prvi voz, „tiho i bez slavlja", piše opet Ivanji, ali samo uzgred u napomeni (str. 542. Iványi István, Szabadka szabad királyi város története, I. rész, Szabatka, Bittermann, 1886).

Očevidno, gradski oci nisu impresionirani činjenicom da se grad toga dana uključio u „evropski krvotok" - epohalnu mrežu gvozdenih puteva! Ali je zato sa više reči bilo naglašeno da je 14. marta 1864, povodom početka gradnje nasipa za gvozdeni put, „pred mnoštvom žitelja svih staleža i položaja" - gradonačelnik Flatt prvi zamahnuo motikom, a Czorda Bodog pogurao kolica sa zemljom. Liči na danas, zar ne?

Veduta nam pokazuje logiku nastajanja naselja/grada!

Dolazak prvog voza slikovito govori o odnosu gradskih otaca prema inovacijama, odnosno „približavanju Evropi" ove sredine!

Paori - građani, salašari i varošani, ovde rođeni i „dođoši" odnekud, raznih nacija i struka, zanatlije, činovnici, đaci i doktori oblikovali su duh grada kao stvaralački ljubopitljivi pojedinci zagledani u domete boljih od sebe, želeći da se s njima poravnaju.

Ceo interviju možete preuzeti ovde (PDF, 509 KB)

Objavljeno u RUKOVETI, broj 1-4/2009

Hozzászólások

Hozzáadás

Keresés