Zagovornici raznih teorija zavere, prema kojima smo mi večito samo nevine žrtve raznih međunarodnih, nadnacionalnih i inih sila, državnih ili drugih, pri čemu po pravilu ne zaobilaze Vatikan (ali nekako uvek, ničim izazvano i neopravdano, izostaju druge, našim vlastima tako bliske i drage verske asocijacije) i razna belosvetska udruženja bogatih i moćnih pojedinaca, čiji uticaj na događanja u svetu niko i ničim još nije uspeo dokazati (nema veze: manjak dokaza je tek pravi dokaz njihove moći da upravljaju svetskom politikom!), dok smo mi, naravno, samo nevine žrtve njihovih smicalica, nikada i ni pod kojim uslovima, valjda ni pod mukama, ne bi priznali staru istinu da je svako društvo u prvom redu samo odgovorno za stanje u kom se nalazi.

Suština je stvari da su za stanje u medijima u prvom redu krivi sami medijski poslenici, dakle novinari, neovisno od toga koliko je takvom - a jadnom - stanju doprineo još po neko. Lako je navesti brojne primere za to, a pomenuću samo jedan, redakciju nedeljnika u kom sam proveo gotovo sedamnaest godina. Ali, na to ćemo se još vratiti.
Elem, trenutno je aktuelna rasprava o nečemu što se pompezno naziva "Strategijom razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji do 2016. godine" (pardon, nacrtom tog papira, iako čisto sumnjam da će nakon rasprave izgledati drugačije). To što se skraćeno naziva medijskom strategijom mnogo bi tačnije bilo nazvati medijskom tragedijom. Između ostalog zato što je, kako je to navela predsednica Sindikata novinara Srbije, Dragana Čabarkapa, reč o tekstu koji je - nepotreban. Selo gori, a baba se češlja, kao da će njena ulepšana frizura spasiti selo, pa mu još i doneti neviđeni prosperitet...
Nacrt te medijske tragedije pripremila je radna grupa u kojoj su bili predstavnici Ministarstva kulture i informisanja, te šest medijskih asocijacija i udruženja, Asocijacije medija, Lokal presa, ANEM-a, UNS-a, NUNS-a i NDNV-a. Predstavnike ministarstva ostavljam po strani, ovo o čemu pišem odnosi se na ove druge, na moje kolege. Uzgred, Dragana Čabarkapa u pomenutom tekstu, objavljenom pod naslovom „Relevantna udruženja, sindikat i medijska strategija" 13. jula ove godine u „Danasu", navodi da je Sindikat novinara zvanično tražio da učestvuje u izradi dokumenta koji je povod ovom tekstu, ali je on odbačen uz obrazloženje da „nisu relevantni". Neka se sindikat zbog toga ne jedi, barem će biti pošteđen sramote koja će kad-tad pasti na autore.

Položaj novinara sve gori
Čabarkapa navodi da je "stav novinarskog sindikata da se ne može pisati ozbiljna strategija bez analize stanja u medijima i objavljivanja rezultata privatizacije. A oni su katastrofalni: ugašeni mediji, poništene privatizacije, neisplaćene plate, sudski sporovi koji zbog stečajnih postupaka neće moći da se naplate, doprinosi uplaćeni samo na deo zarade, neplaćeni prekovremeni rad, zabrana sindikalnog organizovanja..." Treba li boljeg opisa medijske tragedije? Uostalom, kako to već biva, situacija se često mnogo bolje vidi kada ste izmaknuti iz epicentra, pa je tako sredinom juna ove godine predsednik Evropske federacije novinara (European Federation of Journalists, EFJ, evropske filijale međunarodne organizacije, International Federation of Journalists, IFJ), Arne Kenig (König) u Beogradu izjavio da za tri godine treći put dolazi u Srbiju, a da je položaj novinara sve gori. Uzgred, ponuđeni dokument zvučnog i pretencioznog naziva ne govori o statusu novinara i njihovom (teškom) položaju. Ali se zato zalaže da se obezbedi nezavisnost medija u ostvarivanju javnog interesa. Bilo bi smešno, da nije tragično. Ili, kako to formuliše Čabarkapa, misle li autori dokumenta „da je to moguće sa obespravljenim, osiromašenim, poniženim, uplašenim i ućutkanim novinarima?"
Nacrtom dokumenta koji sam, mislim s pravom nazvao medijskom tragedijom (ko ne veruje, neka ga pročita, eno ga na sajtu ANEM-a) predviđeno je da se država u roku od godinu i po dana povuče iz državnih medija. U raspravi koja je do sada organizovana u Kragujevcu, Novom Pazaru, Novom Sadu, Nišu, Beogradu i Čačku devet desetina primedbi odnosila se na privatizaciju regionalnih i lokalnih televizija. U javnosti se mnogo govori i o privatizaciji manjinskih medija, ama vajni autori ni da čuju: ima da se privatizuje sve, pa kud puklo.
E sad, jedna digresija povodom privatizacije. Vraćamo se na primer moje bivše redakcije, „Subotičkih novina". Kroz šta je sve prošla u postupku privatizacije, kao jedan od prvih privatizovanih medija, i dokle je stigla, javnost poprilično dobro zna. A ko ne zna, neka pita novinare koji su (još) tamo. Ta je kuća svojevremeno imala osnivača, opštinu, sa kojim je imala ugovorni odnos prema kom je bila obavezna određeni prostor posvetiti temama iz oblasti rada lokalne samouprave. Te pare su u proseku predstavljale nekih desetak posto prihoda, a opština se nije mešala u uređivačku politiku - nije čak ni imala mehanizme za to, osim u postupku imenovanja direktora i glavnog urednika, ali se ni jednom nije dogodilo da nije prihvatila predlog redakcije.
Uzgred, u prilog teze da su novinari u velikoj meri sami krivi za položaj u kom se nalaze: razlozi su sada naravno nebitni, ali zaposleni u "Subotičkim novinama" su propustili sve šanse da pod povoljnim uslovima preuzmu značajan ili čak većinski deo kapitala novina kada je to bilo moguće. Mogu se dakle ljutiti na koga god hoće, ali neka ne zaborave ni - sebe.
"Subotičke novine" su, silom zakona, privatizovane, a o njihovom sadašnjem stanju, u svakom pogledu, ne bih trošio reči. Pa onda, ko je bio bolji gazda (osnivač): država, oličena u opštini, ili oni koji ih posmatraju kao kravu muzaru, od čijeg mleka novinarima slabo pretiče? Nije mi poznat ni jedan primer dobre, uspešne privatizacije medija, ali to ne smeta autorima tragedije da se bespogovorno zalažu za nju, do poslednje redakcije, do poslednjeg (preživelog) novinara...
Naravno, kako je na to ukazala i ekspert Evropske komisije (European Commission) Sandra Pašić Hrvatin, privatizacija može biti legitimna odluka, pod uslovom da se pažnja pokloni i pitanju socijalne sigurnosti zaposlenih u medijima, te potrebama lokalnih zajednica na planu informisanja.

Privatizacija do poslednjeg (preživelog) novinara
Uzgred, ta manijakalna potreba da se mediji bez ostatka privatizuju javnosti se od strane njenih zagovornika prodaje pod firmom "evropskog modela", gotovo pa "zahteva Evrope", jer u Evropi navodno nema javnih medija. Što je najobičnija laž, na koju je ukazao i Laslo Varga (Varga László), predsednik Odbora za evropske integracije u Narodnoj skupštini Srbije. Beogradska "Politika" je 2. jula u okviru šireg teksta, sa podnaslovom "Korišćenje EU", objavila i sledeće: "Tvrdeći da ograničavanje imuniteta poslanika nije zahtev Evropske unije Laslo Varga kaže da i inače ima dosta slučajeva da se kod nas nešto predstavlja kao uslov EU, a da to uopšte nije tačno. Tipični primeri su racionalizacija mreže sudova koja je urađena navodno zbog usaglašavanja sa evropskim standardima, ili privatizacija evropskih medija, navodi Laslo Varga."
Hrvatinova kaže kako ne postoji evropski model, da postoje samo evropski standardi. Drugim rečima, vlasnička struktura i način finansiranja medija u zemljama Evropske unije veoma je raznolik i svetlosnim godinama udaljen od slike koja nam se potura, kako su tamo svi mediji privatni. Ko ne veruje eno mu Internet, lako može da proveri. Primera radi, poznati televizijski kanal Euronews iz evropskih fondova dobija oko pet miliona eura godišnje, što predstavlja oko deset posto njegovog budžeta.
Ejden Vajt (Aidan White), britanski novinar koji je od 1987. do aprila 2011. godine bio generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ), u intervjuu koji je EurActiv objavio 27. aprila ove godine rekao je kako u SAD, "gde vole da misle da privatni sektor vlada, ove godine će (javnim) medijima dati oko milijardu dolara". Vajt kaže kako društvo mora prepoznati da je "novinarstvo esencijalno javno dobro" i da zbog toga "nema ničeg lošeg u tome da dobija i javna sredstva".   
Autori medijske tragedije predlažu ukidanje, ili prepravku čak devet zakona, ali, kako navodi Hrvatinova, među njima nema onih koji se odnose na transparentnost vlasništva i koncentraciju kapitala u medijima. Na donošenju ta dva zakona insistirano je lane kada je čerečena Medijska studija koju su ponudili evropski eksperti, koji ni sami nisu izbegli toplog zeca, da bi se od nje odustalo, pod pritiskom domaćih medijskih udruženja.
Strategija nam ne fali, jedino se nešto ne vide njihovi efekti. Ništa zato, eto nam i medijske... Da imamo čime da se zabavljamo. Britanci mogu i bez ustava, nama i za istovar kamiona ogreva treba strategija. U zemljama Evropske unije ne donose se medijske strategije, već medijski zakoni, zaključuje Čabarkapa, koja smatra da zaposlenima u medijima ne treba medijska strategija, već zakoni i kolektivni ugovori, koji najbolje štite radna i profesionalna prava. „U Srbiji nema granskog kolektivnog ugovora, nema ni dijaloga između poslodavačkih i sindikalnih organizacija jer ga opstruišu ugledna novinarska imena raspoređena u šest 'relevantnih' udruženja i asocijacija", konstatuje predsednica Sindikata novinara.
Nonsens je da naši mediji pišu o tajkunima koji zabranjuju sindikalno organizovanje radnika, a u tim istim medijima, na čijem su čelu, kako ih Čabarkapa zove, „vlasnici priče o slobodi medija... decenijski deklarativni borci za slobodu profesije" da bi postali „prepreka boljem položaju medijskih radnika" -- nema sindikata. Nije im valjda toliko dobro da ne koriste svoje zakonsko pravo? Istina je, smatra predsednica Sindikata novinara, da je glavni razlog sindikalne apstinencije naših novinara, strah od otkaza.

Ima li nekog da zaustavi donošenje ovog tragičnog dokumenta? Verovatno ne, što se slobodno može pročitati i kao prognoza da se stanje u medijima neće promeniti. No, ne budimo pesimisti, ionako su nam lansirali priču o potrebi širenja optimizma. Budimo dakle optimisti: biće i gore.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."