Sede oni i one u belim majicama, kao „jedino prava" radikalska družina, i sve ih je manje. Na kraju će ih svesti na podnošljiv broj. Naime,  u svakoj demokratiji ima ultra desnih, ultra levih i drugih ekstrema, ali su - osim u Srbiji - svedeni na optimalnu meru. Francuzi imaju svog Le Pena, Rusi svoga Žirinovskog, Hrvati svog Đapića - da ne ređamo. Legitimni su u svojim dumama, saborima, parlamentima, kao i ovi naši u belim majicama (povremeno), ili sa belim bedževima (stalno).

Cirkus - reako bi i najdobronamerniji posmatrač ovih zbivanja.

Kontinuirana cirkuska predstava - rekli bi oni kojima je ovakvih scena zaista dosta, i koji su željni civilizovanog, pomalo dosadnog rada u zdanju koje je čak i preuređeno i prefarbano, pa iznutra više i ne liči na nekadašnju Saveznu skupštinu, u kojoj je onomad zasedalo Veće republika, pa i Veće naroda.

Pravog rada i dalje nema, predsedavajuća dva dana za redom mora prekinuti zasedanje zbog ponašanja ovih u belo preobučenih predstavnika (dela) naroda.

Izbegli premijer

Deo naroda je birao doista zanimljive ličnosti za svoje poslanike. Mislim tu na neke poslanike Srpske radikalne stranke - ali ne samo na njih. No, „Šešeljevi sledbenici" su ipak najspektakularniji. Prvenstveno zbog ponašanja, a tek posle na osnovu oblačenja i nošenih bedževa.

Među njima je posebno interesantna ona grupa poslanika, koja govori zanimljiv dijalekt: kao da su zatražili reč u parlamentu Bosne i Hercegovine, ili Državnom saboru Republike Hrvatske. Neki Milorad Buha - izabran ovde, u Srbiji - često naglašava da je on „predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu". Tako se predstavljao još ne tako davno i Borislav Mikelić, nekadašnji generalni direktor Gavrilovića iz Petrinje, i saborski zastupnik, pa sad ne znam, da li je on u međuvremenu (ovde, u izgnanstvu ili izbeglištvu, iliti prognanstvu) smenjen.

Valjda se čitav taj kabinet, na čijem je čelu gospodin Buha takođe „povukao" za vreme Oluje, ili možda ranije, teško je odgonetnuti. Nekoliko članova te „vlade" je viđeno ne tako davno, za vreme posete predsednika Vlade Republike Hrvatske, dr. Ive Sanadera Beogradu, ali je to - sudeći po snimcima - zaista mali kabinet sa primitivno sklepanim transparentima. Kao da su ostali samo goli ministri, a nema više njihovih zamenika, pa ni državnih sekretara, šefova kabineta, pa čak ni sekretarica.

Gospodin Buha, međutim, često govori kao premijer nekadašnje veštački, i uz beogradsko oružje i uputstva stvorene mini države kratkog veka, ali u nekim snovima nikada nedosanjanim „zapadnim granicama Srpstva".

Pošto ga niko od predsedavajućih u Narodnoj skupštini ne upita za rad i junačko zdravlje (njegovo i njegovog „kabineta"), smatra se da je Srbija saglasna sa postojanjem ove čudne Vlade, koju je - očito - udomila.

Ministar neplatiša

Goran Bogdanović je ministar u republičkoj Vladi, a zadužen je za pitanja Kosova i Metohije, nekadašnje Pokrajine, koja je inače već samo i isključivo po Ustavu Srbije sastavni deo ove države. Više od 50 zemalja sveta je, naime, priznalo nezavisnu Republiku Kosovo, među njima i najmoćnije države sveta, ali naš Ustav za to ne mari, (kao ni naši ustavotvorci, pa ni političari, kao ni pojedini fudbalski navijači). Po tom Kosovu se već godinama provlači pitanje redovnog snabdevanja dela stanovništva električnom energijom. Sudeći po nekim pisanijama u domaćoj štampi, Kosovska Elektrodistribucija, odnosna nadležna kompanija kažnjava tamošnje Srbe, ukidajući im struju. Zvaničnici u Prištini uporno demantuju takve tvrdnje, dokazujući da se struja ne isporučuje ni Albancima u skoro dvadeset naselja, pošto - kao ni navedeni Srbi - ne plaćaju za utrošenu električnu energiju. Duguju pozamašna sredstva, a struja je, ipak obična roba.

Pitaše i ministra Bogdanovića na jednoj od ovdašnjih televizija o ovoj situaciji, i on je vešto izbegavao pravi odgovor. Jedino je u jednom jedinom trenutku bio odlučan i nedvosmislen: otvoreno je, i ne trepnuvši, rekao da ni on sam ne plaća struju, iako je troši, jer (ponovio je više puta) „živi dole".

Za uši ovdašnjih redovnih platiša (jedna od vekovnih tradicija stanovnika na severu Srbije) ova je rečenica zvučala skandalozno. Za ne verovati.

„Ljudi moji, zar je to moguće!?" - rekao bi pokojni Mladen Delić.

I niko ovog ministra ne zamoli na prvoj sledećoj sednici republičke Vlade da ustane iz svoje udobne fotelje.

Ili da bar drži jezik za zubima.

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."