Štrajk za štrajkom, ljudi nezadovoljni, očajni. Pljačkaška privatizacija dospela je u faz, kada počinje uzimati svoj danak.A sve je trebalo da se odvija drugačije...

Od zamisli do realizacije

Početkom decembra 2001. godine u Budimpešti je predstavljen model privatizacije u (tadašnjoj) Jugoslaviji. U tamošnjem hotelu „Novotel" je nastupila ekipa beogradske Vlade i Privredne komore. Mlada, poletna, obrazovana, ni nalik na ranije slične delegacije. Izazivali su veliko zanimanje, što predavanjima, što prezentovanim podacima, što kratkim rokom od četiri godine za sprovođenje zamišljenog procesa povratka sa socijalističkog načina privređivanja na savremeniji, održivi, odnosno kapitalistički način gazdovanja nekadašnjom državnom i društvenom imovinom. Na međunarodnom skupu se razgovaralo na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, najmanje na srpskom i mađarskom. Znači: bilo je stranaca, zainteresovanih za novi model izlaska iz krize po zamislima nove vladajuće garniture u Beogradu.

Do tada je već bilo nekoliko zakonskih propisa za regulisanje ovog kapitalnog posla. Prvi takav zakon je donet još za vreme vlade Ante Markovića, u zajedničkoj zemlji, koja je već bila u agoniji. Snalažljivi i brzi privrednici su, znači, krajem osamdesetih i na samom početku devesetih godina mogli postati titulari, pa i vlasnici nekadašnje zajedničke imovine. I dan danas uspešno posluje nekoliko tada stvorenih deoničarskih društava. Jedan od svetlih primera je i Vojvodinaput, odnosno Kompanija Vojput iz Subotice.

Miloševićev režim je zatim - kao i u drugim segmentima društva - uspeo da kriminalizuje i ovaj proces. Zakoni su omogućavali mešetarenja, sticanje basnoslovnih bogatstava za određene pojedince. Bilo je „snalažljivih" momaka, bliskih režimu. Prvobitna akumulacija kapitala je započeta.

Na tipičan Balkanski način.

To je period naglog bogaćenja nekih ljudi, vreme rađanja sloja „novih biznismena".

Fabrike za sitne pare

Bilo je, naravno, i izuzetaka, no njih je zaista malo. Neke šećerane su, na primer, prodate za svega jednu nemačku marku. Ni dan danas nije jasno, da li sa do tada nagomilanim dugovima, ili bez takvog tereta. Kasnije je sve postalo još mutnije. Nakon smene vlasti i dolaska demokratske vlade pojavio se tračak nade. Na tom budimpeštanskom skupu sam poverovao u mogućnost brze i pravedne privatizacije.

Televizija je počela direktno prenositi aukcije, prodaju društvenih i državnih preduzeća i fabrika. Međutim, umesto kupaca, budućih vlasnika, nastupali su i licitirali razni predstavnici i zastupnici. Imovinu države su počeli kupovati nekakvi „konzorciji", tajanstvena društva ili udruženja. Prave vlasnike, stvarne titulare u tim ekipama nismo imali prilike upoznati.

Tako su privatizovane „Subotičke novine", s tim što se taj „konzorcijum" - nakon što je upropastio kupljenu firmu - jednostavno razišao. Odgovornog ili odgovornih nema. Same novine su na izdisaju.

I nikom ništa. Jedan od članova tog tzv. konzorcijuma se kasnije javlja sa obala jezera Palić, gde na brod-restoranu u ime nekog svog novog udruženja ugošćuje ambasadora neke egzotične (valjda afričke) zemlje. Kažu, da se radi o muškarcu sa nadimkom „Kinez", koji je svojevremeno bio perjanica JUL-a u Subotici. Što je, opet, zanimljiv podatak.

Alkohol i televizija

Zanimljiv je i slučaj Super Televizije, koja je na volšeban način postala od nekadašnjeg opštinskog medija državni organ u slepoj službi Miloševićevog režima, a u sastavu RTS-a. Privatizovana je, vlasnik je od pre nekoliko godina Vinarija Čoka (takođe je nastala privatizacijom nekadašnje državne firme, odnosno vlasništva grofa Lederera). Upućeni kažu da su pravi vlasnici televizije sa dobijenom pokrajinskom frekvencijom „Knez i Gajba". Valjda je to nadimak novih biznismena na čelu medijske kuće.

Urednici su (pre)često menjani, plate zaposlenima malo-malo kasne, da bi ovih dana - nakon ponovnog štrajka - došlo do ukidanja emitovanja programa. Zbog duga od oko 30 miliona dinara Republičkoj radio-difuznoj agenciji (RRA) za korišćenje dodeljene frekvencije. O kašnjenju mizernih plata zaposlenih se najmanje govori.

Kao i u slučaju Medoprodukta, Bratstva, Livnice, Severa i ostalih privatizovanih firmi, koje se nalaze u ozblijnim nevoljama. Država je svoje (valjda) naplatila samim činom prodaje tih fabrika, a za zaposlene neka brine neko drugi. Državu, inače, i dalje ne zanima poreklo novca za kupovinu raznih firmi, kao ni to kako se snalazi novi vlasnik, i da li se drži sklopljenog ugovora. Samo u slučaju nekog „belaja" dolazi do poništenja privatizacije.

Na neki način je, inače, zakonita ova posledica privatizacije sprovedene na opisani način. Nema sentimentalnog odnosa prema rabadžijama, kapital suzama ne veruje, a država i razne agencije su namirene. Globalna ekonomska kriza je dobro došla kao izgovor i opravdanje: teškoće se mogu pripisati naglom padu raznih indeksa na Vol Stritu.

A razni Kinezi, Knezovi, Gajbe i slična bratija se više i ne spominju...

Hozzászólások

Hozzáadás Keresés

Hozzászólás
Név:
Email:	do not notifynotify
Website:
Tárgy:
UBBKód:	-szín-világoskékfeketekékrózsaszínszürkezöldvilágoszöldbarnasötétkékolivaszínlilapirosezüstzöldeskékfehérsárga -nagyság-aprókicsiközepesnagyóriás
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

 

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."