Integracija mora da bude zasnovana na vladavini prava i poštovanju društvenog ugovora, kaže predsednica Spoljnopolitičkog saveta MIP-a
Grupa eminentnih osoba Saveta Evrope pola godine radila je na identifikovanju najvećih izazova s kojima će se Evropa suočiti i načinima da se oni savladaju. Među tih devet ljudi je i Sonja Liht, predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova i direktorka Beogradskog fonda za političku izuzetnost, koja je uz Havijera Solanu, Jošku Fišera, Timoti Garton Eša, Emu Bonino i predstavnike Francuske, Poljske, Turske i Rusije, sačinila dokument u kojem se bave pitanjima kako se uhvatiti u koštac sa rastućom netolerancijom, ksenofobijom, diskriminacijom, paralelizmom društava, islamskim ekstremizmom, sukobom između „religijske slobode" i „slobode izražavanja".
Odgovori i preporuke pod naslovom „Živeti zajedno u 21. veku u Evropi" biće predstavljeni 10. maja na ministarskoj konferenciji u Istanbulu, a kasnije i u Berlinu, Londonu, Moskvi, Kijevu, na jesen možda i u Beogradu.
Upitana šta smatra uspehom ovog dokumenta Sonja Liht kaže da su to odgovori kako da se evropski prostor suoči sa novim izazovima i kako da pokuša da odnos prema drugačijem tretira na evropski, civilizaciji odgovoran način, a ne onako kako se to događalo u nekoliko navrata u prethodnom veku.
Ne samo što je to u EU, nego što raste procenat ljudi, stranaka i pokreta koji idu u suprotnom pravcu. Očigledno preovlađuju frustracija, strah, nepoznavanje tih kultura i njihova zadrška da se integrišu.
 Svedoci smo da se u Francuskoj, Nemačkoj i još nekim zemljama EU zaoštrio odnos prema imigrantima.
I još više će se zaoštravati. U našem izveštaju je i naglašeno da je Evropa sazdana na različitosti. Konačno znamo da je i osnovna parola EU „jedinstvo različitosti". Međutim, jedno je parola, a drugo je život. Očigledno da ta različitost,naročito sa ovim novodošavšim, za mnoge počinje da biva izazov sa kojim ne mogu da se iznesu. Dolazi do ozbiljnih kršenja ljudskih prava, a istovremeno debata koja sevodi nije sazdana na znanju i racionalnim argumentima, nego vrlo često na emocijama, strahu od drugog i drugačijeg.
Da li se zbog toga te, sve veće grupe, hermetički zatvaraju i sve nepokolebljivije drže svojih kulturnih i verskih obrazaca?
Da, činjenica je da se mnoge od tih novoformiranih zajednica u pojedinim zemljamanisu dobro uklopile, ne samo zato što postoji otpor domaćina, nego zato što često postoji otpor i te druge strane da se integriše. Razgovarali smo mnogo o tome šta je minimumkoji je u svakom evropskom društvu neophodno uspostavi i poštovatikako bismo uopšte mogli da razgovaramo o ozbiljnoj integraciji novodošavših ljudi.
I u svom dokumentu ustanovili ste 17 principa.
Ustanovili smo te principe, ali je osnov svih principa da integracija mora da bude zasnovana na vladavini prava i da svi moraju da poštuju okvir koji je svakom od tih društava nametnut, koji je prihvaćen kao društveni ugovor i pravni okvir u kome svi živimo. Ali to istovremeno znači da vrlo ozbiljno moraju da se poštuju i ljudska prava svake individue.
Veliko je pitanje kako uskladiti pravo i različitost, slobodu i taj društveni okvir, jer stalno imam na umu Francusku i njen odnos prema „drugačijima".
S pravom. Mi smo iz Francuske imali jako zanimljivog člana: MartinaHirša, čovekakoji je dobio visoku poziciju u prvoj vladi Nikole Sarkozija i podneo ostavku zato što se nije složio sa politikom prema imigrantima i ljudima koji su rođeni u imigrantskim porodicama.
Od početka smo bili svesni da je to strahovito složena tema i da mi ne smemo da pristanemo na jednostavne, populističke odgovore.Počeli smo da radimo od 15. oktobra, a do početka aprila, kada je završen izveštaj, tri najuticajnija lidera u EU: Angela Merkel, Dejvid Kameron i Sarkozi, rekli su da je multikulturalizam mrtav. Prva i osnovna stvar koju smo morali da analiziramo jesteda li oni govore o istoj stvari i došli smo do zaključka da ne govore. Multikulturalizam u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Francuskoj su različite stvari, jer su potpuno drugačijeprakse u pitanju. Na kraju smo odlučili da ne ulazimo u tu debatu, jer bi ona mogla da nas odvuče u stranu, nego da okvir formulišemo sintagmom „živeti zajedno" i da nađemo kako je moguće istovremeno kombinovati poštovanje različitosti i slobode, jer smo konstatovali da nema ničega značajnijeg u evropskoj tradiciji.
Koja je to magična formula?
Nema magične formule. U dokumentu smo na jednom mestu rekli „manje prinude - više ubeđivanja", više edukacije iuspostavljanja permanentne komunikacije. Prinuda, očigledno, nigde ne vodi. Međutim, istovremeno smo pozvali na jednu drugu stvar: Evropa stari, kao što i srpsko društvo stari.
U vašem dokumentu sam videla da je Evropska komisija konstatovala da će se u narednih 50 godina iskazati manjak od 90 do 100 miliona radnika. Onda baš i nije razumno voditi klaustrofobičnu politiku prema imigrantima.
To smo i naglasili u izveštaju, istovremeno svesni da je to vrlo važan argument, ali nije jedini. Taj argument pokazuje do koje mere je populizam išovinistički nacionalizam kratkovid i bez ikakve strategije. Oni ne daju odgovore šta će Evropa sa manjkom od 100 miliona radne snage, ko će da vodi računa o starima, gradovima, javnim službama, ako se zatvaraju. A sve više se zatvaraju, jer sve više ima stranaka koje su zasnovane na tome da odbacuju integraciju u sopstvena društva.
Ne samo stranaka, nego i država: bili smo svedoci kako Francuska rešava problem sa Romima - nasilno ih deportujući.
Mislim da je jako važno što smo upozorili na to da je Evropa nekoliko puta jako omanula u odnosu prema toj različitosti. I svaki put kada je omanula, rezultati su bili katastrofalni. Zato ne smemo da sedimo skrštenih ruku. Romi su za razliku od imigranata - autentična evropska manjina. I tu se pokazuje do koje mere ta ksenofobičnost nije nužno usmerena ka onima koji su novodošli. Kako je rekao jedan romski aktivista: Romi su svih ovih decenija bili problem istočne i jugoistočne Evrope, za deset godina će biti problem zapadne Evrope. To se tačno videlo na primeru Francuske, a ona nije jedina. Videli smo da reakcija može da bude vrlo tvrda i kontra svemu onome za šta se to društvo retorički zalaže.
(Biljana Mitrinović, Politika, objavljeno: 08.05.2011. godine; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Manje-prinude-vise-ubedjivanja.lt.html)
Srbija je dobar primer
Neki od učesnika bili su zatečeni kada je konstatovano da se vlasti u Srbiji više trude i imaju humaniji odnos prema Romima nego u drugim zemljama. Krajem aprila u Mađarskoj je jedno celo romsko selo iseljeno zato što su došli militantni desničari koji su hteli da postave kamp za obuku na mestu koje se graniči sa tim selom. Crveni krst je, zbog straha od mogućih napada na Rome, udaljio celo selo na nekoliko dana, a rečeno je da su ih odveli na izlet za Uskrs.
Zato sam veoma zadovoljna što su u ovaj dokument ušla dva dobra primera iz Srbije. Jedan je o radu Grupe 484, koja je na izuzetan način devedesetih prepoznala,pre svega zahvaljujući osnivaču Jeleni Šantić, do koje mere je važno da se izbeglicama priđe ne kao drugima, negu kao delu našeg društva. Drugi primer je iz mesne zajednice Peščara, pored Subotice, gde je lokalno stanovništvo zahvaljujući,pre svega romskom aktivisti iz Subotice StevanuNikoliću, uspeloda uspostavijedan model zajedničkog življenja kada se u malu zajednicu doselilo oko 500 Roma sa Kosova i kada su uspeli da ih integrišu kroz rad na zajedničkoj budućnosti.
Hasonló cikkek:
Ujab cikkek ebböl a rovatból:
Idöseb cikkek ebböl a rovatból:
|
