Континуирани простор за сучељавање мишљења
Kontinuirani prostor za sučeljavanje mišljenja
A véleményszembesítésnek szentelt kontinuális tér
23.11.2015.

Grad, grad ili Provincija?

Grad, grad ili Provincija?

 

Grad, grad ili Provincija?

Potpuno je neuobičajeno da pismo (svojevremeno) upućeno jednoj, objavljuje druga redakcija; pokušaću to objasniti, ali pre toga pročitajte šta je Bezimeni Blagonakloni autor svojevremeno napisao

Benevolentus Anonimus (Friendship) Čitam Subotičke novine, bezmalo, trećinu veka i moram da priznam da sam vezan za njih jer navika, nostalgija, radoznalost i niz drugih razloga koje i ne umem da artikulišem čine svoje. S druge strane odrastam zajedno sa Gradom i doživljavam sopstvenu katarzu koja je, delom, uzrok pisanja ovog pisma.

Osećam se kao Subotičanin koji svoj ponos tom činjenicom sve više zamenjuje apatijom i tugom. Beskrajnom tugom, jer sam svedok da će Subotica dobiti status grada ali da u tom procesu gubi dušu grada. Mali građani ustupaju pred malograđanima. Ne mogu i neću da se mirim sa činjenicom da sitne duše, šićardžije, politikanti i niz drugih osoba koje nemaju niti svoj čvrst okvir niti svoju viziju nameću okvir i viziju gradu koji ima tako dugačku i vrednu istoriju.

Ne i ne, nije problem u zadnjih deset-petnaest godina. One su samo potencirale ono što se počelo dešavati dosta ranije (čak i pre ukidanja tramvaja). Puki su izgovori da „centar” čini loše a „mi” dobro. Centar, bez obzira da li je u pitanju glavni grad države, pokrajine, sedište crkve, političke partije ili nešto treće je samo eufemizam Subotičanina koji će doći glave vama, nama i onima koji dolaze. Ubiće nas praveći od Subotice Provinciju (sa velikim P!)., dopuštajući da legat građanki i građana nekih drugih Subotica ode niz vetar. Svi su tu na kamari: novopečeni bogataši, mangaši, politikanti, potlačeni nacionalci, klerikalci, bestijalci, fabrikanti, turizmaši, urbanizaši kao i svi na –čići (intelektualčići, novinarčići, gradski očići, ...) i svi oni doprinose današnjoj bedi Subotice.

Sram ih bilo! To je dovoljno reći i ne trošiti više reči jer ih one neće promeniti ni za jotu. Možda vi/mi nismo izgubljeni ako ako stavimo prst na čelo i uradimo barem trunku za sebe, svoju porodicu i komšije a time i za Grad i one koji dolaze posle nas. Treba se boriti protiv onih koji su došli u Suboticu kao i protiv onih koji su rođeni u Subotici ako pokušavaju da nametnu svoje niže vrednosti od onih koje su zatekli. Nije bitno koliko je generacija „mojih” bilo nastanjeno ovde te da li su autohtoni ili su se doselili, bitno je koliko ću ja doprineti da generacije ostanu poske mene,

Dakle, nemojte samo lamentirati nad sudbinom Subotičkih novina, žute kocke ili uništavanja zelenih površina radi parkinga. Prozivajte imenom i prezimenom sve koji rade ili „rade” za Suboticu. Neko zaslužuje da se nagradi a neko da se nagrdi. Nastavite sa svojom transformacijom od glasila SO Subotica u konstruktivnog kritičara našeg neposrednog okruženja. Vlasnik buduće redakcije nije bitan. Subotičke novine čine novinari i čitaoci pa mogu ja i prestati kupovati Subotičke kao što i vi (novinari) možete prestati raditi u redakciji. Biće drugih novina i čitaoca

Možda će biti bolno, ali bol ukazuje da sno još ŽIVI!

P. S.

Ukoliko se i drznete da anonimno pismo stavite u moje novine, nemojte menjaati puno – ako neko treba da se prepozna neka mu. Ukoliko postoji nekakvo strukovno pravilo da se tako šta ne objavljuje, pročitajte ga barem u redakciji i zamislite se.

Plašite se onih koji se sa punim imenom i punim ustima bave javnim interessom – njih svakako svi objavkjuju i citiraju.

Anoniman sam jer želim da verujem da ima još anonimnih i kukavnih kojima trebaju godine da se trgnu  i smognu snage da počnu svoju brigu za sitne a najvažnije stvari: porodicu, komšiju, sugrađane, ... Voleo bih i želeo da nas ima što više.

Pismo iz prošlosti

Nije baš uobičajeno da pismo upućeno jednoj redakciji publikuje neka druga, ali život je pun svakakvih čuda. Ovaj tekst mi je u rukama bezmalo čitavu deceniju i meni je nešto kasnije, kada sam već bio urednik lista koji autor pominje u svom pismu, dospeo u ruke. Pokušali smo tada ustanoviti ko se krije iza potpisa, bez uspeha, pa pismo nije objavljeno, jer smo se držali starog pravila da pismo može biti publikovano nepotpisano, ali da redakcija (urednik, u najmanju ruku) mora znati ko je autor. A mi to nismo znali, kao što ne znam ni danas.

Pismo sam sačuvao i ono je nekim slučajem nedavno izronilo iz zaborava, pa sam rešio da ga konačno ipak objavim, iz jednostavog razloga: proteklo vreme uopšte nije uticalo na njegovu aktuelnost. Šta više, kao da je desetak godina nakon što je napisano aktuelnije nego kada je nastalo. S druge strane, protok vremena je omogućio da zaboravimo, da tako kažem, na pravila sa nepotpisanim pismima čitalaca.

Moguće je da je autor još živ, pa ako ga je prošla ljutnja što mu pismo nije onomad objavljeno, mogao bi da se javi, makar da porazgovaramo; ako ne želi, njegov identitet nećemo objaviti.

Đ. D.