Континуирани простор за сучељавање мишљења
Kontinuirani prostor za sučeljavanje mišljenja
A véleményszembesítésnek szentelt kontinuális tér
20.02.2017.
Đorđe Dragojlović
Đorđe Dragojlović

Zaboravljene sitnice bez kojih ne možemo (1)

Zaboravljene sitnice bez kojih ne možemo (1)

Koliko puta vam se već dogodilo da ni pored najvećeg truda ne uspevate pronaći stvar za koju ste sigurni da je imate, da mora biti tu negde, ama nema šanse da je pronađete. Sve dok, nakon nekog vremena, kraćeg ili dužeg, potpuno je nevažno, sasvim slučajno naletite na ono što ste bezuspešno tražili, sve se čudeći kako se niste setili da je ta stvar(čica) baš tu...

Đorđe Dragojlović (Focus) Tokom poslednjih meseci povremeno bih batalio druge stvari i bacao se na pravljenje reda po ormanima, fijokama, policima... Verovatno bi „pravljenje reda” trebalo da bude pisano ovako, sa znakom navoda, jer, znamo to dobro, šta god učinili, do pravog i konačnog reda ionako nikada nečemo stići.

Bilo kako bilo, premeštao sam mnogo toga, ponešto izdvajajući i bacajući, nečemu nalazeći novo odredište, služeći jalovoj nadi da je red ikada/ikako moguće napraviti. Pravio sam tako navodno red po policama i fijokama, večito (pre)punih stvari bez kojih nikako ne možemo, iako smo često i zaboravili da ih (još uvek) imamo. U tom sam poslu naleteo na mnogo toga što sam odavno zaboravio da uopšte postoji – pa mi je palo na pamet da pregršt tih zaturenih, zaboravljenih (uglavnom) sitnica prikažem na slikama koje se vrte levo od ovog teksta. Biće, u stvari, dva teksta, koje će pratiti šesnaest (dva puta po osam) fotografija. U dva sam slučaja odstupio od principa opisanog u prethodnim redovima, ali da to ne bih dva puta objašnjavao, u tekstovima o tim predmetim će to biti navedeno.

Slika prva... „Šokiraj roditelje čitaj knjige”, poziva poruka odštampana na papiru veličine vizit-karte, ilustrovana crtežom dvoje klinaca zadubljenih u čitanje. Poleđina slike je praktično prazna, nema nikakvog objašnjenja ko je, kojim povodom štampao ovu svakako pozitivnu poruku, kao što više pojma nemam ni kako je ona dospela do mene, gde sam je pokupio... Možda su je delili mušterijama u nekoj fotografskoj radnji, što pretpostavljam na osnovu jedva vidljivih slova na poleđini, očigledno izvorno utisnutih u papir. Deo ispisan sitnim brojkama i slovima verovatno je komercijalna oznaka (fotografskog?) papira na kom je slika i poruka o čitanju knjiga otisnuta, a nekompletna reč „Fujifi...” upućuje me na ove zaključke. Čitajte knjige, to je najvažnije.

Slika druga... Nevelik metalni bedž prečnika jedva 65 milimetara svojevremeno je besumnje predstavljao izvesno priznanje koje je povodom jubileja fabrike dobio nepoznat broj zaposlenih, moguće i partnera. Verovatno je stariji od trideset (ili više) godina, jer je osamdeseta godišnjica „29. novembra” najverovatnije obeležavana tada, kada više nisam tamo uređivao novine. Na to upućuje i fabrički logo, koji u poslednjim decenijama postojanja firma već nije korišćen u ovom obliku. Pardon, firma postoji i danas, cirkus sa njenom sudbinom još nije okončan, iako proizvodnje odavno više nema: uništio ju je raspad Jugoslavije, koji je „29. novembar” ostavio bez tržišta, a u kombinaciji sa potezima koji su fabriku još pre toga, neki tvrde namerno, vodili u propast, šanse zaista nije bilo. U prilogu je fotografija iz davnih dana, kojoj mislim da komentar nije potreban.

Slika treća... Sa Li Yuping, novinarkom esperantske redakcije Radio Pekinga, susreo sam se 1985. godine na nekom skupu u Osijeku, odakle smo potom zajedno došli u Suboticu. Ovo zajedno odnosi se i na Tibora Sekelja, kog sam, u društvu sa Li, snimio na Paliću (pogledajte fotografiju), gde smo je odveli dok je bila naš gost. Kasnije sam izgubio vezu sa njom, a onda sam od njene koleginice sa radija, Yu Jianchao, jesenas, na esperantskom skupu u Bjelovaru, čuo o njoj. Moja poznanica i koleginica, penzionerka iz Pekinga, živa je i zdrava. Preživela je i zaturena vizitkarta.

Slike četvrta... Ovo mu dođe kao neka vizitka, iako na njoj ni uz najveće napore nećete videti ničije ime... Ima to nekog smisla, jer je ovo na neki način vizitkarta internetske stranice koju su godinama ispisivala dvojica naših sugrađana, ne potpisujući se svojim krštenim imenima. Objavili su tako više od dve stotine zanimljivih, zabavnih i na svaki način privlačnih kratkih tekstova posvećenih najrazličitijim aspektima naše gradske svakodnevice... Svemu jednom, hteli mi to ili ne, dođe kraj, pa je tako i „Subotica-ca-ca-ca” pre neke dve godine okončana. Meni je, kao neka vrsta podsetnika, ostala ova vizitkarta.

Slika peta... Ova mu slika valjda dođe rođak po nekoj liniji onoj prvoj pomenutoj u ovom tekstu. Sadržaj je drugi, sve drugo je na neki način isto. Na poleđini istina nema komercijalne tekstualne oznake, ali tu je, ovog puta kompletna oznaka firme koja je papir pustila u promet: „Fujicolor”. Ideja u svakom slučaju nije Fujijeva, iskorišćen je samo njegov papir za fotografije, valjda je nekom ta ideja došla da se papir koji nije iskorišćen za fotografije ne bi uludo bacao.

Slika šesta... Ova plaketa stara ravno tri decenije metalni je deo priznanja „15. novembar”, koje je imalo i papirni deo, mnogo impozantnijih dimenzija. Jedna je od onih koje su bile uhvatljivi deo pomenutog priznanja, koje je svojevremeno „Borovo”, Jugoslavenski kombinat gume i obuće, dodeljivao „štampi OUR-a Jugoslavije”, odnosno novinarima koji su radili u tadašnjoj široko razvijenoj fabričkoj štampi. Ono OUR je skraćenica za organizaciju udruženog rada, ako neko danas to razume. Priznanje je dodeljivano za „dugogodišnji požrtvovan rad i izvanredan doprinos razvoju i unapređenju sredstava informisanja u udruženom radu”. Jedno je onomad dospelo i u Suboticu...

Slika sedma... Ova dva bedža jedan su od izuzetaka pomenutih u uvodu. Tokom jedne od akcija pravljenja reda, pomenutih na početku, ispali su iz nekih papira i tako upali u okvire ove priče, od čijih su aktera mnogo mlađi. Deo su različitih, korisnih i manje korisnih, zgodnih i manje zgodnih, smislenih i manje smislenih, sadržajnih i manje sadržajnih materijala koji su leta prošle godine u Nitri u Slovačkoj deljeni učesnicima Svetskog kongresa esperantista, stotinu i prvog. Ako to nešto govori skepticima koji ništa ne znaju o esperantu, ali rado sude o njemu. Na jednom bedžu nalazi se i adresa www.lernu.net, potražite je (skeptici posebno!): ima oko 230 hiljada korisnika, a broj stalno raste. Podatak za kraj: preko sajta Duolingvo sa esperantom se upoznavalo ili se upoznaje više od četiri stotine hiljada posetilaca.

Slika osma... Evo opet nešto istorije... Danas verovatno jedva da neko i zna da je nekada i za običan bicikl bile potrebne dozvole, odnosno, (i) vozila na dva točka su morala biti registrovana, imati svoje isprave. A to i nije bilo baš toliko davno, jedva je od tada promakao jedan pošten ljudski vek. Evo, dozvola čiju sliku objavljujemo, izdata je gospođi Vilmi Kudlik u Subotici, 1928. godine, pre osamdeset i devet lete. Takvi papiri izdavani su naravno i ranije, ali bogami i kasnije. Iz današnjeg ugla gledano, deluje gotovo nestvarno: zamislite kako bi to izgledalo, ako bi klincima od nekoliko godina, kada savladaju održavanje ravnoteže, za vožnju bicikla van dvorišta bile potrebne isprave. Početničke za one sa biciklima na tri točka...