Ravnopravnost, bez prethodnih uslova

Ravnopravnost, bez prethodnih uslova

Događa se, možda ne baš često, da naiđete na neki svoj davni pisani proizvod, zaturen i zaboravljen od svih, pa i od vas, i otkrijete da je aktuelan kao da je sada pisan! Dobro, promenite nekoliko reči, recimo umesto naziva nekadašnje zemlje stavite današnji – i to je to.

Đorđe Dragojlović (Cultura) Valjda se, kako to novinari vole da kažu, ni mastilo nije osušilo na izjavi načelnika subotičke policije da lane u ovom gradu nije bilo krivičnih dela ili prekršaja na nacionalnoj osnovi, a neko je odlučio da to što ima da kaže namoluje na zid Gradskog stadiona.

Koliko vidim, (i) među mojim sugrađanima mogu još da se nađu egzemplari koji bi ovu zemlju, a i šire, voleli da organizuju na principu zooloških vrtova: svaka rasa i vrsta u posebne kaveze ili bazene. Za sebe bi, pretpostavljam, rezervisali mesto čuvara.

Kako drugačije da shvatim grafit, poruku, „sramni natpis“, kako ga je nazvao gradonačelnik u pismu načelniku policije, kojim se sa zida Gradskog stadiona poručuje da je „ovo Srbija“, uz suptilnu preporuku čovekolikim bićima koja pripadaju podvrsti „Mađar“ da idu vanka.

Samoproklamovanim čuvarima uopšte nije jasno da pretenduju na mesto koje svojim zahtevima daleko prevazilazi njihove kvalifikacije, da se o sposobnostima koje običn proveravaju psiholozi ni ne govori. Uostalom, ne moram mnogo da objašnjavam, eto ima zoološki vrt na Paliću, pa neka se raspitaju. Prvo što će im verovatno reći jeste da je zadatak čuvara da se brine o smeštaju, zdravlju i ishrani poverenih mu životinja. U zadatke čuvara nikako ne spada izbacivanje životinja iz vrta: kako citirana dobroćudna preporuka sadrži eksplicitnu naredbu upravo takvog tipa, mogu da zaključim samo dve stvari.

Jedna je očigledna: samoproklamovani pretendenti na posao uređivanja unutrašnih odnosa ove zemlje više od trećine svojih sugrađana smatraju nedostojnim svoje pažnje i blizine. O kakvoj se pažnji radi, videli smo, a o blizini bi se dalo razmisliti.

S druge strane, očigledno je da su njihove kvalifikacije za posao koji im je zapeo za oko manjkave, barem ako se kao meritorni akt posmatra Ustav zemlje koja sebe još zove Savezna Republika Jugoslavija.

Ostavvimo sada po strani činjenicu da je ta zemlja sve manje savezna, još manje republika, a pamtimo i neku veću Jugoslaviju. Problem je u tome što taj Ustav izgleda niko više ne poštuje, uključujući i najviše organe vlasti ove zemlje. Svi se na njega pozivaju, ali ga istovremeno elegantnim pokretima zaobilaze, savijaju, lome i gaze po sopstvenoj volji. U tom dokumentu, pored ostalog, piše i da živimo u građanskoj državi, čiji su svi podanici ravnopravni. Bez prethodnih preduslova, kako se to sada rado govori. Konačno, takve odredbe postoje i u ustavu republike čije je ime prizvano na zidu stadiona, ali i one imaju snagu ubeđivanja poput onoga što je, u čuvenom vicu, „pisalo na tarabi...“

Gradonačelnik je od policije zatražio brzu istragu i preduzimanje mera protiv počinilaca. Običan građanin bi možda mogao, parafrazirajući poznatu biblijsku izreku, odmahnuti rukom i reći: „pusti ih, ne znaju šta rade“. Greška. Oni vrlo dobro znaju šta rade. Ako se oko ustavom garantovanih prava moraju voditi pregovori, ako se prava onih čije se prezime igrom slučaja ne završava na „ić“, ili po nekom drugom osnovu ne odgovaraju foto-robotu građanina pokornog, onako kako to zamišlja vlast, krše na svakom koraku, na svakom šalteru, zašto bi se anonimni, usput i ambiciozni budući čuvari zooloških vrtova skanjivali.

Danas svoje poruke ispisuju pod plaštom noći, bez potpisa. Sutra će početi da lepe žute zvezde po kućama i radnjama. Zato je nužna brza policijska akcija. Uspešna, dakako, jer loše poruke koje aktuelna vlast emituje očito nalaze plodno tlo. A vlast se može iskupiti samo otkrivanjem i primerenim kažnjavanjem krivaca. Što, naravno, neće iskoreniti zlo: ono je po definiciji neuništivo, ali ga je moguće potisnuti na marginu društva i držati pod kontrolom. Ako za to ima dovoljno, u prvom redu, političke volje. A, ako nema? O tome će pričati oni koji prežive.